2.dio - osnovna

Znači prošla je ponoć. Jedan ujutro. Ni sama ne znam zašto ja ne mogu zaspati, zaboravit ćemo na činjenicu da sam preko dana odspavala nekih 3h. Imam ozbiljan problem. Mislila sam da ću morati pisati post u Wordu i onda vam ovdje kopirati. Sjećate se onih problema s internetom jedno vrijeme? Opet su počeli! Znači hvatam od komšija internet. Ne mogu ovako živjeti. Da sam Pokemon zvala bih se Plakaću. Zapravo ja sam 95% ozbiljna ovdje. Ammm...još 7 dana do tog legendarnog dana. Iskreno, nemam osjećaj za rođendane, od još...18-tog. Taj sam proslavila u takvom stilu, da sve ostale ni ne moram slaviti. Ali dobro... ja punim.......16 godina? Vrijeme leti! Ovaj post će biti o meni između toga kad sam bila baš mala beba i nekog puberteta. I nisam sigurna koliko ću dobro opisati stvari i događaje, jer je ovo malo škakljiva tema. Kao dijete, moja hiperaktivnost se održala.Ljudi su užasno voljeli moju blizinu. Ovo govorim smireno, nikako bahato. Jednostavno osnovnu školu, svi moji vršnjaci su me voljeli.  Uz to uvijek sam drugima davala svoju zadaću(možda je ipak ovo stvarni razlog hahaha).I ja sam bila neka vrsta revolucionara. Bila sam osuđena za svaki problem koji se desi. Iako me jedna nastavnica baš voljela, ako se šta desi prvo bi upitala da li sam ja podigla tu bunu. NARAVNO DA NISAM! Sjedila sam skoro sve 3 godine (od 6-tog do 9) s jednim Ajdinom. On je bio dobar drug.Nije previše učio, ali imao solidne ocjene. Ja nikada nisam nosila sveske u školu, a on iako je bio malo problem, uvijek je donosio. I onda ja njega uspijem nagovoriti da da meni svoju svesku da u nju pišem. Prvo smo se pošteno svađali, dok on na kraju ne popusti. Iskreno to je bilo lijepo vrijeme.Jednom me zamolio da mu napišem pismenu. Ja sam to trebala obaviti, ali sam zaboravila. Sjetila sam se putem prema školi, te sam hodala i pisala pismenu. Bio je to takav švrakopis, da je rekao sljedeći put napravim li ovakvo šta, da će platiti da me ganjaju autom po cesti. Sjećam se jednom da smo surađivali i u prepisivanju, i tražili smo po knjizi,nešto vezano za Geografiju. Ja sam tvrdila da trebamo jedno, a on drugo. I mi smo imali vremena da dokazujemo jedno drugome da smo u pravu, iako nam gori pod nogama. Imala sam jednog nastavnika fizike, kojiii me tolikoo volio. Iako ja nisam bila najbolji učenik, on je stalno za mene pitao. Jedne prilike bilo mi je slabo, i on je taj dan trebao pitati, i na kraju nije, jer se zabrinuo za mene. I baš neki dan sam ga srela...i prepoznao me, što me baš začudilo. Nisam očekivala takvo nešto. Posebno jer me nije vidio...6 godina, to je baš dug period, a ja sam se pošteno izmjenila. Ja sam tom profesoru obećala napraviti plakat o Isaku Njutnu, što i jesam...ali nisam imala slike Isaka Njutna,pa sam nacrtala sebe i Njutna. Nije mi jasno zašto je on to toliko preuveličao? Mene je vjera uvijek zanimala, i moja nastavnica vjeronauke je uvijek govorila da ima osjećaj da dođem kući i samo istražujem i zapitkujem roditelje o vjeri, što i jeste bila istina. . Još jedan kraći događaj i stajem, idem na ozbiljniji dio posta. Ja sam s vremenom, da se ne lažemo, navikla imati sve petice. I jednom..na dan 04.04. ja kao broj 4 u dnevniku sam dobila 4 četvorke. Ja sam bila pošteno povrijeđena. Nisam mogla vjerovati šta se dogodilo. Poslije toga ja sam iz revolta nekakvog odlučila da moj omiljeni broj bude 4. I od tad užasno volim taj broj. Moj otac prije mog rođenja i nije bio religiozan. Moja mama pomalo, znala je za Boga i išla u džamiju kao dijete. S vremenom su se stvari izmjenile. Mama se odjednom vratila vjeri, a otac je i dalje bio isti. Ima jedan događaj koji mi je sada donekle smiješan. Ja se ne sjećam dobro, ali ispala je teška svađa u kući. Moji su odlučili da se razvedu. Ja sam bila u takvom transu da je to nevjerovatno. Samo me dočekala ta vijest, da kupimo stvari i idemo. Dok...ja sam osoba koja kada joj je stvarno stvarno teško ja ću se budalesati najviše. Otišla sam u sobu i rekla sebi:"Oke,briga me! Ja ću samo svoje mace povesti sa sobom, samo one mi trebaju". Sva sam se pravila kao jaka nešto. Znači meni je ta moja izjava premedena hahahaha.Nije prošlo nekih 1h, moji roditelji su se pomirili. Ispričala bih vam jedan smiješan dio tu, al nmg, neka ostane.Poslije toga, moj otac se takođe' okrenuo ka vjeri. A moja mama se teško razboljela. Jedne noći sam slušala muziku na YT i iskakali su mi nekakvi čudni prijedlozi. Nikako mi nije bilo jasno odkud to tu...ujutro sam ustala i krenula ka kuhinji, da bi me zatekla određena scena. Mama se naglo razboljela. Sad da se mi ne lažemo, ja jesam rekla da meni samo moje mačke trebaju i niko više, ali ja sam užasno osjetljiva što se tiče nekih (većine) stvari. Ja sam ostala zateknuta prizorom. Nikada do tad nisam histerisala, ali tad znam da sam prvi put iz sveg glasa galamila na oca. Nije on bio ništa kriv da se zna, ali nisam se mogla kontrolisati, neko je morao nastradati. Prvih par mjeseci, ja sam upadala u sve veću depresiju. Odjednom sam zašutjela, samo sjedila u nekom ćošku, eventualno slušala muziku.  Bilo mi je stvarno teško. Tad sam pronašla smiraj u vjeri. Rekla sam vam već da sam oduvijek voljela saznavati o njoj, ali nikad je nisam praktikovala. Šta je teorija bez prakse? Prije mog ulaska u vjeru mrzila sam sve oko sebe. Znate koliko je teška riječ mržnja. Ne volim ljude koji olako spominju tu riječ, jer njena je težina ogromna. Jedna stvar je ne moći podnijeti nečije društvo, a skroz druga stvar je mrziti osobu. Mržnja je bolesna osobina, koja vodi u očajanje.Bilo je teško gledati majku kako pati.  Moj cijeli život je dobio potpuno novu dimenziju. Kada sam se okrenula vjeri, uspjela sam 14-godišnjakinju uvjeriti da oprosti svim ljudima oko sebe i da se bori.Taj period depresije je moj najkreativniji period života. Tad sam imala blog iCat, koji je bio slavan. Mogu to reći, jer jeste. Uspjela sam sve blogere ujediniti. Imala sam toliko projekata.Napisala sam nekih 160, ako ne i više pjesama. Smislila sam nekih 10 filmova.Definitivno, u zlu ima nešto i dobro. Moja mama je nakon 3 godine uspjela se izliječiti, iako još uvijek postoje posljedice, ali je sada super. Imala sam priliku da pričam prije par dana s jednim prijateljom, kojem nikako nije bilo jasno kako to da ja sada imam sve u životu, a ništa od toga ne koristim. Nakon svega toga, ja sam shvatila da materijalne stvari me nikako ne dotiču. Mogla bih vam dati svoj posljednji komad kruha, ako ćete me zbog toga voljeti, čak ne morate ništa zauzvrat ni dati, samo eto malo vaše ljubavi. Poenta jeste da je sve na kraju lijepo završilo. Sve se opet vratilo na staro, ali neke stvari se moraju desiti, čisto da progledamo. Nekada mi to i ne razumijemo,ili ne vidimo, ali iskušenja su dobra stvar. Čine da postanemo zahvalni što živimo, što vidimo, što hodamo. Puno je stvari koje olako prihvatamo. Znam kada su počeli moji problemi s prstima, da sam toliko se patila s njima, sada su se poprilično smirili, ali ne u potpunosti. I znate koji je to osjećaj... kada nešto izgubljeno dobijete nazad.
Voli vas Elma puno <3 čuuuvajte mi se i do sljedećeeg puta <3

Elma beba - Part 1

Heej, gdje ste vi? Amm... ja sam prije ovog napisala 3 posta mislim, i nijedan nisam objavila. Uopšta nemam pojma šta se dešava. Ponedjeljak je, 8 ujutro, i nemam pojma odkud mi snaga da vam pišem. Nadajmo se samo da i ovaj post neće završiti arhiviran, jer ispada da ništa ne radim, a ustvari ja jednostavno ne mogu objaviti, jer ne znam ni ja što. Niko od vas ne zna da je moj omiljeni broj 4 (sad znate). Moj rođendan je 20.11.(usput i rođendan bloga), tako sam odlučila da vam napišem 4 dijela (u moje ime i ime broja 4) činjenica o meni. Ta 4 dijela su:
1.dio - Elma beba
2.dio - osnovna
3.dio - srednja
4.dio - fakultet.

Pa ja bih odmah počela, ako mi dozvolite. Kao beba, bila sam veoma medena. Prohodala sam sa 9 mjeseci. I evo vam jedan zanimljiv događaj: Imala sam nekih 7 mjeseci. Moji roditelji su radili, pa me starija sestra čuvala. Živjeli smo na drugom spratu i sad naravno do drugog sprata vas vode stepenice.. Moji su stalno strahovali da ne bih slučajno pala. Još gore od svega toga jeste što moja sestra ništa starija nije bila. Imala je 3 godine, ali iskreno, ona je moj heroj (iako ne želim da ovo zna), ali ona je sve nas čuvala dok smo bili mali, jer su moji baš teško radili. Vi se sad možete upitati šta dijete od 3 godine zna? Ali očito je znalo (ili nije u ovom slučaju). Moja sestra je željela ići vani igrati se, svi njeni vršnjaci su bili tu. Naravno, ja sam bila smetnja (je l' da da vam je žao mene?). Ona je odlučila dati meni čokoladu s rižom i ostaviti me u 'hodaljci', i šmugnuti van. Ali...ona je zaboravila za sobom zatvoriti ulazna vrata, te sam ja kao jedno napredno dijete u hodaljci došla do stepenica i poletjela niz njih. Bog Dragi zna kako sam ja to preživjela. Što je još smiješnije ja sam ležala na podu i dalje čokoladu. Meliha se vratila i kada je vidjela taj prizor istog trena briznula u plač. Otišla do mojih i ispričala šta se desilo. Moja mati je isto premrla, ali kada su me vidjeli nisu mogli da se ne nasmiju. Ako se pitate odkud mi ovolika maštovitos, pri udaru o tlo, gravitacija me vukla, eto vam razlog. Ne znam da li je zbog toga, ali ja užasno volim čokoladu s rižom i dan danas...Znači neka mi neko kupi čokoladu s rižom.

Tako sam ja odrastala... i bila sam problematična. Ja sam bila toliko hiperaktivna da moji nisu znali šta da rade sa mnom, da li da me upišu u prvi razred ili da godinu još sačekaju ne bili se primirila. I sačekali su (iskreno sad mi nije žao, prije jeste). Bila sam mirna, samo da kažem. Ne razumijem čega su se plašili?! Kada sam otišla na upis, učiteljica me pitala zašto ja želim da idem u školu (to pitanje i ja sebi danas postavljam za fakultet). Odgovorila sam da želim da naučim pjesmicu jednu. Zanimalo ju je koja je to pjesmica, te sam ja nju izrecitirala. (Jedan, dva, tri ,od koga si ti? Ja sam ruža od božura, božurova kći). Učiteljici je moja ozbiljnost da naučim već naučenu pjesmicu bila presmiješna. Ne znam što se onoliko smijala? Ja sam bila 100% ozbiljna da ŽELIM DA NAUČIM TU PJESMICU. Jednom prilikom, morali smo napraviti tečni sapun od plastelina (možda smo bili prvi ili drugi razred), ja ne mogu reći, a moram ja imam tu neku sposobnost da pravim te gluposti. Moj tečni sapun je bio najbolji, skromno rečeno. I ja sam taj dan sva sretna otišla kući. Sutradan smo trebali izlagati svoje sapune učiteljici. Krenula sam da uzmem svoj sapun (nisam glupa toliko) i jedna curica je rekla da je to njen sapun, i onda je druga rekla ne to je njen sapun. Ja nisam vjerovala čime se ta djeca uče u malim godinama (oke nisam tako razmišljala). Bila sam veoma tužna, jer nisam mogla dokazati da sam ja taj umjetnik, pa sam uzela onaj koji je ostao da 'nije ničiji'. Kao dijete znala sam čeesto postavljati pitanja koja su skroz mimosvita. Posebno sam učiteljicu dovodila u kriznu situaciju. Ja bih se samo vratila da vam ispričam jedan događaj za koji sam uvjerena da je onaj drugi događaj u hodaljci kriv. Mi smo imali vani jednog psa, kojeeeg  sam ja toliko toliko voljela. Njegovo ime je bilo Rex. Bio je ist isti kao onaj detektivski pas Rex iz one serije. Vučijak. Bio je tako miran i med mali (veliki). Napominjem imala sam nekih 4-5 godina, šta sam ja tad znala? Moja strina je iznijela pizzu da da Rexu, pošto su oni to večer prije jeli. Ja sam to iz daljine posmatrala. Ta pizza je bila toliko izgledom meni primamljiva, da sam ja krenula za svojom strinom. Sakrila sam se i pričekala da strina ode, te sam se pridružila Rexu. Znam fuj, ali de štaš sad? Ja sam sjela kod njega i ja i on smo to prepolovili. Ja sam bila baš nestašno dijete, dobila sam batina i batina. Ali ipak, nekako ja iako sam bila toliko hiperaktivna, ja sam i dalje imala odlične ocjene. Pošto su moji radili, ja sam morala čekati u školi da neko dođe kasnije po mene. To su bila duga čekanja, ali jedna čistačica (koja je preminula veoma mlada) mi je stalno donosila lektire i ja sam to čitala (bila sam 2 ili 3 razred). Najdraža knjiga mi je i dan danas Pustolovine mačka Buce, a najdraže mi je kada dođe u Sanski Most he he. Mislim možemo mi pričati i o ruskom realizmu, ali neki drugi put.
Zaboravila sam najbitniji dio! Znate prije tih nekih 15 godina (Bože...koliko sam stara) bilo je popularno taj DVD plejer kako se to već zove (studiram elektrotehniku, odmaknite se) i ja sam stalno dobijala CDove od svoje rodice. Jedne prilike ja sam dobila crtani 'Bambi'. Ja sam se zaljubila. To je neraskidiva veza, ozbiljna sam. Ove današnje veze sve je to vela havle, ali ova traje već 15 godina. Ja tačno znam sve ijednu scenu, sve ijedan govor, mali milion puta sam odgledala to. Takođe i plakala mali milion puta. Mislim da je to bitno da znate, jer ako pregledate moj IG vidjet ćete sliku s jednim Bambijem, i to je bilo to. A isto tako ja sam imala jedno plišano lane (igračka), njemu je otpalo jedno oko, koliko sam ja njega nosala. Ja jedem, on jede, ja spavam, on spava, mene slikaju, on se slika. Znači dok me mati jednom nije baš baš prisilila da ga bacim jer nije ničemu bio. My heart is broken, but nobody cares. Pošto su moji stalno dok smo manji bili tjerali nas da idemo u džamiju (mekteb), ja sam uvijek uzimala i crtala oblake i sunce i kao u oblacima su oči i to je Bog. Dobro da moji to nisu vidjeli. Sva djeca su tog hodžu zvali efendija, samo sam ja govorila refendija. I njemu je to bilo simpatično, samoo da kažem. Nemojte reći da sam davala neprimjerene nadimke. Napravit ćemo anketu efendija ili refendija?

I još jedan događaj da zakucam. Moja sestra je bila možda 2 razred, i učila je brojeve policije, vatrogasaca, i ambulante (ja se nikako nmg sjetiti kako se to tačno zove). I ja sam uz nju naučila broj policije. Tako jednu noć moji su opet radili. Bila je moja sestra, stričevka i ja. Njih dvije pošto su istih godina, one su se sprdale sa mnom. Mene je to ljutilo. Prestanite!? Ja sam fino rekla: Ne prestanete li, zvat ću policiju. Ozbiljna sam! One to nisu shvatale ozbiljno. Ja sam okrenula broj policije i rekla kako njih dvije mene zezaju. Prvo su mislile da se ja zezam, ali su brzo shvatile da ne. Moja sestra je istog trena pronašla mamu, i policija je ponovo pozvala nakon nekog vremena i rekla kako trebaju da paze da djeca ne zovu, da se oni ne bave ovakvim neozbiljnostima. Kako je ovo bilo neozbiljno? Moji osjećaji su bili povrijeđeni.
To je to, ja se nadam da vam se post svidio. Meni jeste. I objavim ga sad. Znači ne smijem ga opet čitati, neće mi se svidjeti. Čuvajte se i očekujte uskoro drugiiii dioo. I da ukoliko ovaj post bude čitala Tea, pročitala sam tvoj komentar i nisam ga zaboravila. Jako sam ti zahvalna za onakvo mišljenje, uskoro ću to prokomentarisati.
Voli vas Elma <3