Nemam naslov, a ni život. Šaim se.

Haaai,odavno ne pisah. Cijelu sedmicu sam se bavila fakultetom, i vjerujte još ne mogu doći sebi. Toliko sam se isforsirala da ja danas nisam znala kuda tačno idem. Aliii, veoma pozitivna stvar jesteeeee....tntntnn...držala sam prezentaciju o Albertu Ajnštajnu. Nabrzaka ću vam ispričati priču o meni i Ajnštajnu i prelazim na glavni dio posta. Ja sam tamo, od početka 4.tog razreda razvila teoriju da smo ja i Ajnštajn rod. Ja sam bila zadivljena tim čovjekom, i dan danas sam. Njegov doprinos fizici je ogroman, i ima baš dijelova života koji su bili interesantni. Pošto sam ja njega zavoljela, ja sam tražila da radim maturski rad baš o Ajnštajnu. Ja sam to pripremala pošteno. Na kraju se ispostavilo da je došlo do nekih komplikacija i da svi imamo 5 min da predstavimo svoj maturski. Moj maturski je imao 40 strana. Šta ja da radim? Ja sam to skratila na nekih 5 listova, i za tih 5 min izrecitovala, bukvalno. Nisam imala vremena da zastajkujem i kontam se šta sljedeće reći. Meni je bilo žao što neću moći pokazati koliko sam zadivljena tim čovjekom i koliko mi je zanimljiv njegov  privatni život i naučna karijera. Ostala je neostvarena želja da svima ispričam sve što znam o njemu. Sada tačno nakon godinu dana od mog maturskog....ja dobijam drugu priliku da isti taj maturski prezentujem. Bila sam presretna. Iskreno, nisam baš ekstra zadovoljna svojom prezentacijom, ali nisam imala dovoljno vremena da se svega podsjetim. Prezentacija je trajala 40 minuta, mnogi su se ucrvali, aliii dobro, razumim ih, bar donekle. Takooo da.... vjerujte u svoje snove HAHAHAHA . Ok, sad ozbiljno, baš mi je drago što mi je život pružio još jednu priliku.

Sada ću malo o svome privatnom životu da pričam i na kraju da vam prezentujem svoje ideje koje sam najavila u prošlom postu. Što se tiče mog života....sada počinje onaj kritični dio. Dio u kojem ja izgubim smisao života. Ali danas sam shvatila jednu stvar...koju ću vam kasnije donekle otkriti. Evo jedne priče. Učila ja njemački i trebala imati pismeni, i sad poprilično sam ja to naučila. Gramatika mi je oduvijek bila zanimljiva. Došla ja na kolokvij...i gledam zadatke, vidim nikakve veze s onim što smo mi radili do sad. Ispostavilo se da je to tek sljedeća lekcija koju nismo ni radili,te je trebamo raditi. Uradila sam ja to, ali koliko sam učila, džaba sam učila, jer faktički sve sam morala igrati na sreću i na prijašnje znanje. Sve što sam ja naučila nije ni bilo, jer sam dobila lekciju koju bismo tek trebali sljedeći put raditi. Ja poslije toga idem kući ...iskreno slomljena. Znate osjećaj kada date sve od sebe, i na kraju kao da vam neko opali poštenu šamarčinu za nešto za šta niste krivi. Takav je ovdje sistem. Ljudi očekuju da dođu i pokažu vam 2+2 i da vi na osnovu toga izvodite neke teoreme. Bukvalno to. Moj problem jeste što ja kao osoba uvijek sebi naudim. Niko drugi mene ne povrijedi kao ja sebe. Svi ljudi uče samo određene stvari, ali ja moram ići toliko u širinu da na kraju se pogubim. I toliki trud na kraju propane. Moja poenta školovanja jeste da ako ja zavšrim ovaj fakultet, da znam nešto o ovome.

Ne znam da li sam pisala o ovome već, tj. o mom razmišljanju o školovanju, ali opet ću ako već jednom jesam. Ako je meni Elektrotehnika osnovni predmet, zašto ja nemam nekog ko će se stvarno potruditi da mi to do srži objasni. Smiješna stvar je da završite fakultet ovog tipa, a ne znate kako funkcioniše struja. Ja sve to sama nadoknađujem, gledam videe i čitam o tome. Uopšta nije lako kada nemate nekog da vam olakša posao. Posebno jer ja nisam iz srednje elektro, nego gimnazije. Ja o tome nemam pojma. I sada ja tako idem kući razmišljam kako uvijek nastradam, a dušu dam za to nešto...i kontam se da li da odustanem od ovoga? Nema svrhe. Neću da radim nešto o čemu neću imati pojma. Tako sam ja danas svoju glavu izmučila pitanjima. I kada sam se smirila, shvatila sam jednu stvar. Moja majka (neka ovo bude motivacija mnogima) toliko kičmu lomi da bih ja ovaj fakultet završila. Mislim, i moj otac, ali moja majka je moj heroj. Ta žena nema završen fakultet, ali toliko se bori da je mene sramota da odustanem. Zato neću. Zato nemojte ni vi od svojih snova i ideja. Neko stoji iza vas. Vi ste još što bi moj profesor fizike rekao 'bebe', tj. neko za vas radi, bori se. Ammm,tu bih završila što se tiče toga, nije mi se ništa posebno dešavalo, jedino ako hoćete da vam pričam kako se rješavaju integrali. A..što se tiče momaka, stvarno sam ponosna na sebe! Go girl! Ne dotiče me ništa više, ja se samo okrenem na drugu stranu i nastavim svojim poslom.

Ammmm,a sada ide onaj meni najdraži dio. Ja kada dobijem nekakvu inspiraciju, ja nju podijelim sa svakom osobom koja mi naiđe u tom trenutku. Uvijek su mi govorili da šutim da mi ko ne ukrade ideje, ali ja ne mogu, ja moram sve ispričati. Aaa pošto ovih dana nemam vremena da ih realizujem još, želim barem da znate o čemu se radi. Ja nestrpljivo čekam da uhvatim slobodnog vremena da to uradim. Šta je moj cilj? Gledam ja neki dan neki isječak iz filma The Huntsman Winter's War. Tu ima ledena kraljica Freya, ona je na početku dobra, a na kraju postaje zla. Taj lik u tome filmu je meni divann. Ako niste pogledali taj film, obavezno pogledati! I tako ja slušam tu muziku i meni dođe ideja u glavu. Želim napraviti make up look, koji podsjeća na zimu, tačnije na Freyu. Ona je bila inspiracija. Kupila sam sve što se tiče šminke, i dodatnih stvari...samo plavu periku nigdje nisam pronašla. Ugh. To mi je ogromno razočarenje. Miješat ću sivu i plavu boju ponajviše, čaaakkkk, osoba koja nikada ne nosi lak, niti radi nokte, će da stavi umjetne nokte. Amm trebam i bijeli ruž. Poslije toga, tako ja opet razmišljam, sva sretna, već zamislila kako sam uspjela napraviti to. Dođe mi ideja da napravim tako i proljeće,ljeto i jesen. Hajde da vam i tu otkrijem dijelove...moram jednostavno. Proljeće, će biti valovita kosa, rozi cvjetni vijenac, blage sjene, najviše roza, mnogo higlighta, rozi glitter, itd. Sljedeće je ljeto. Ovdje sam imala ideju napraviti fejk šiške ako uspijem, ako ne onda ću da stavim šešir. Što se tiče sjena, preovladavat će žuta i crvena...zato što su to ono baš žarke boje kao što je Sunce žarko. I dolazi moja tmurna jesen: smeđe sjene, planiram staviti maramu ili lišće u kosu (ako uspijem to izvesti s lišćem....),vjerovatno ću napraviti pletenice,i zeleni highlight. To su moje ideje u skraćenoj verziji. Ja se nadammm da ću ovaj koji dan uspjeti to da izvedem, jer odavno to iščekujem...ali uvijek imam veće prioritete od toga.Nadam se da vam se svidio post, iskreno pišem ga baš umorna večeras...ali sam ipak odlučila ga napisati, jer ne znam šta sutra donosi. Čuvajte se i širite ljubav <3

Kunem se ne volim dramu, ona voli mene.

Ahoi, evo mene opet. Odlučila sam progovoriti malo o svom trenutnom privatnom životu. To je ono što najviše zanima ljude oko mene, pa će ovaj post biti baš dobro začinjen. Malo sam blago rečeno bijesna u vezi nekih stvari pa zato i pišem, jer me boli briga do koga će ovo doći. Najviše bih voljela da dođe do osoba o kojim i pišem he he, pa da stvarno znaju šta ja o svemu ovome mislim. Znate, poslije srednje u kojoj sam imala nekakvu dramu, ja sam odrasla što se tiče tih drama. Nemam potrebu više i sa kim ratovati. Sad sam fokusirana na svoj život i ono što ja radim. Pošto vi znate za moju knjigu koju pišem 'Aurora' (u prošlim postovima sam o njoj pisala) tu se spominju dvojica muških likova. Da, Aurora sam ja.

Hajde ,počet ću priču drugačije... Ja nikada nisam bila pretjerano ljubmorna osoba, i kada vidim da me neko pravi takvom, ja baš ohladim od osobe iz nekog svog kaprica. Primjerice momak o kojem sam vam pisala, i u kojeg sam bila godinu i po zaljubljena, je bio što se tih stvari tiče predivan. On nikada nije previše ganjao djevojke, niti me pravio ljubomornom. Jedne prilike smo se našli na benzijskoj pumpi : On, njegov prijatelj, moja prijateljica i ja. I naišla je djevojka, poprilično zgodna. Njegov prijatelj je poludio..svo vrijeme je govorio: "Pooogledaj je, jees dobra(obraćao se tom liku u kojeg sam zaljubljena". Ja sam se nasmijala i rekla: " Samo vi gledajte, mi vas čekamo u autu".Aliii,u dubini duše morala sam pogledati šta će ta moja simpatija da uradi, on uopšta nije ni pogledao curu, već je krenuo za mnom prema autu. Ja sam bila očarana njegovim potezom. Još jednom prilikom je mogao pokazati da je neki švaler i dokazao je suprotno. Time me i zadržao, zato sam i ostala godinu i po zaljubljena u njega. Meni ne treba osoba kraj koje ja moram strahovati da li će imati još 5 cura pored mene.

Pričala sam vam već da sam baš izbirljiva što se tiče momaka u koje ću se zaljubiti, iii...došla ja tako na fakultet. I prvo se meni svidio jedan momak, on zna i ja znam. Ja znam da se njemu sviđam, i on zna da se on meni sviđa. I na početku on je bio tako divan, ali sad je počeo igrati nekakve igrice, kojee mene iritiraju. Ne pravi mene to baš ljubomornom, već me iritira, to samo mene tjera da se odaljavam od osobe.Iskreno, baš mi se taj momak sviđao,ali eto on sam čini stvari takvim i ja odustajem.Ja poslije svakog njegovog poteza sve manje imam potrebu s njim i progovoriti ikako. Desilo se da sam ja odlučila odustati od tog momka, vidjela da nema fajde, neću sebe uopšta time da uznemiravam što on radi. Odlučim pružiti priliku drugom momku. Ispostavi se da ovaj isto radi. Sve je to 5, stari, sjedi i pričaj slobodno, ganjaj se s kojom god želiš, samo nemoj kada ja naiđem da gledaš u mene i smješkaš se. Ja imam jedan ogroman problemmm, ako gledam u vas kao luda, to je vjerovatno zato što razmišljam o tome *šta danas upropastiti* , nije da vas skeniram ili nešto, jednostavno ja sam u nekome svom svijetu i imam neke svoje mušice u glavi.I uvijek nekako bude da pogledam kada on taman s nekom priča,i konstantno se okreće da vidi gledam li ja, pa kada uspije da vidi da sam tu i da slučajno, ali stvarno slučajno pratim to, on zablista. Iskreno, ovaj drugi me više nervira, jer se on pošteno zanosi. Ja jesam dala povoda, da ima šanse kod mene, ali to ne znači da sam ja luda za njim. Šipak. Ako ljudi misle da me mogu povrijediti, amm,teško. Ja sam imuna na sve vrste emotivnog bola. Onaj momak kojeg spominjem, za kojim sam slinila 1.5 godinu me naučio ogromnu lekciju, a to je da su ljudi zamjenljivi, i to veoma lako. Najgore od svega jeste to što ljudi sebi umisle toliko toga da baš izgleda kao da ja patim. Većina muških osoba je baš laka za pročitati, posebno meni kao osobi. Ja umijem čitati ljude (o tome sam pisala u svojim lošim stranama, onaj post koji nije objavljen).

Danas mi je sve dodijalo što bi se reklo, kada sam saznala šta je uradio taj prvi lik ispred mojih očiju. Ja to nažalost čula nisam, ali moja prijateljica jeste,i vjerujte bila sam bijesna. Zato i pišem ovaj post, jer želim svima da objasnim da to ljubomorisanje i te gluposti, uopšta nisu zanimljive i da tako samo tjerate osobu od sebe. Nemojte kasnije da dođete i krivite osobu, jer je otišla, jer je pronašla nekog drugog. Vi ste krivi. Zašto pravite dramu gdje je ne treba biti? Normalne osobe nećete tim režimom zadržati kod sebe. Znate kako je smiješno ,okrenete na jedan korak jedan je tu i nešto izvodi, odete na drugi kraj dođe drugi isto nešto svoje izvodi. Vi budete u smislu ' Uredu, ja ću da se izmaknem,i da vas pustim da radite šta god želite', ali vas opet iznervira kad to cvjeta i ne krije to. Prvi momak mi se posebno svidio, iskreno bio je baš predivan, sve kvalitete je imao koje sam ja željela kod jednog momka, ali ove gluposti što izvodi, baš me tjeraju da nikad više s njim ne progovorim. Uglavnomm, ako želite osobu da zadržite kraj sebe,a trenutno nešto izvodite, prestanite s tim. Što se mene tiče, meni je puna kapa savjeta, ali vama savjet jeste ako nešto radite, i ako patite za osobom, ali je pravite ljubomornom, bolje je da pokušate razumno s njom riješiti taj problem. 'Pravljenje osobu ljubomornom' je izašlo davno iz mode. Posebito u ovom vremenu, kada smo svi zahladnjeli i kada gledamo samo sebe. Ukoliko nešto želite probuditi kod osobe, onda je morate počastiti kojom lijepom rječju, ne odgurivati od sebe. Oke? Lekcija shvaćena?
Ovim bih završila post. Nadam se da će ljudi koji čine ovakvu grešku u životu da je poprave.Ako vam osoba stvarno znači i hoćete, ako ne, onda gledajte kako je gubite i pomirite se s tim. Voli vas Elma i čuvajte mi se.

Živimo li za trenutke?

Haai..it's me Mario.Pišem vam nakon duže stanke. Bila sam napisala post  'Mračne strane' , gdje sam planirala otkriti šta ja to ne volim u vezi sebe i koje su moje loše osobine, ali u zadnji trenutak sam odustala. Post je čak napisan, ali za sada neće biti objavljen. Pomislit ćete da nisam sva svoja baš, a ja skroz okej cura.Zaaato danas pišemo jedan nostalgičan post. Znate, ja sam udaljena od svog grada nekih 1.5 do 2h...i to vam je relativno ništa u odnosu na to koliko drugi putuju kući. Svega toga sam ja svjesna, ali evo ispričat ću vam. Prošli semestar mjesec dana ja sam ostala ovdje zbog faksa. To je bio onaj period s ispitima. Niti sam se čula sa svojima, niti ih viđala. Konstantno sam dobijala poruke tipa:"Elma, jesi ti okej?, Šta radiš to sebi? Dođi kući. Ne moraš toliko učiti." Mene je to još gore gušilo..Stalno sam bila pod pritiskom. Po cijeli dan bih računala. Ja stvarno, ali ovo ozbiljno govorim bila sam na korak da dobijem slom živaca. Mene nije ni moja prijateljica koja je u istom problemu kao ja mogla prepoznati.

Bila sam udaljena od svoje kuće, svoje nisam viđala, a od jutra do mraka ja sam se pripremala za te ispite. Što je još gore onda vas neko od tih istih zakine, pa vi izgubite volju. Ne znate u čemu je problem: Jeste vi glupi toliko ili su oni neodgovorni toliko? Onda moji vide da ne mogu ovako, pa pokušavaju pričom : "Zar nećeš da nas vidiš? Zar ti kuća ne nedostaje?...." Na mene to još više utječe pa se još više rastužujem. Ja znam da mene moja mama želi vidjeti, jer moja mama je sama i ona se samo boji da ne viđa još svoju djecu kako treba. Najgore od svega što sam ja htjela doći sa dobrim rezultatima, ali ja svojima ništa nisam mogla ponuditi. Kada sam se vratila kući nakon tih mjesec dana...nešto se u ovo periodu u meni promijenilo, ja nisam mogla doći sebi nikako, a posebno sad se očituje.Sada idem svaki vikend kući, ali konstantno me nešto guši. Svaki put kad trebam otići od kuće kao da je zadnji put, kao da nisam uspjela sve uraditi što sam trebala. Svaki Božiji put ja se rasplačem kao da ne idem na 5 dana, ali ne mogu ništa uraditi. Bukvalno, imam traume od tih mjesec dana. Teško se naviknem na nove ljude, općenito promjene. Moram biti iskrena, ali ovdje je sve hladnije. Primjetila sam po svojim novim prijateljima da oni nisu navikli na pristup ljudima kakav ja imam. Oni su uvijek u smislu 'jesi ti sigurna da si ti s ove planete?'. Još trpim nekakve gluposti da mi ljudi konstanto nešto rade iza leđa, što me baš nervira, jer vidim sve što se dešava. Neg, da se ja vratim na temu... I znate, svaki put kada se vratim kući, osjećam se kao da ne pripadam tu više, ne pripadam ni ovom gradu u kojem studiram, ali ni svojoj rođenoj kući. Ti ljudi tu, jesu moji, volim ih najviše, ali ja više ne sjećam se svog grada kakav je bio, više nije takav. A prošlo je možda pola godine kako ne živim više konstanto tamo.

Šta se desilo? I još nešto...kada dođem kući, kao što sam rekla uvijek imam trip da se neću više vratiti kući, da će se vratiti onih tmurnih i depresivnih mjesec dana... Moram reći da sad više cijenim svoju porodicu. Ja sam ih i prije najviše voljela, ali tek sada nakon svega, ja se ne mogu rastati nikako od svoje majke ili od mog brata kojem sam svako jutro pripremala doručak prije. Prije dvije sedmice sam ostala i ponedjeljak u svome gradu, pa sam svome mlađem bratu, koji ima 10 godina napravila tost. Kada sam došla na faks dočekala me poruka moje majke gdje kaže : "On kaže da najviše voli kada ti dođeš ,jer njegova sestra Elma jedina pazi da on doručkuje prije škole". Mene je to ugušilo. Sljedeću nedjelju ja se spremam da krenem, i on zna da ne ostajem i ponedjeljak i da mu neću praviti jesti... On je cijeli dan odbijao da jede i kada sam trebala krenuti samo je išao za mnom i tražio da me grli. I sada svaki put kada dođem kući... Ja ne mogu uzeti knjigu. Džaba. Ja imam grižnju savjesti što ne sjedim s njima.Prije sam ja bila vuk samotnjak haha, mene su moji molili da izađem iz sobe. Ja bih ili nešt smišljala ili slušala muziku.Sada se to promijenilo. Pokušavam svaki trenutak provesti s nekim od njih, jer su mi postali toliko skupi ti trenuci. Nikada nisam mogla razumjeti kada mi kažu : "Najbitnije je da ti je porodica na okupu, kada se to promijeni, teško da će išta više biti isto". Ja ne želim da sjedam nikome na muku, ukoliko je izgubio nekog člana porodice, ja se nadam da će vas Bog na kraju spojiti. Ja sam već sad svjesna da su ovo zadnje godine gdje smo mi svi zajedno. Nakon toga ćemo se viđati možda 2 sedmice u godini. Uvijek će neko biti u obavezama, pa neće moći doći na neko porodično okupljanje. Ja nikada nisam o ovome razmišljala, i tek sad to polagano uviđam. Moja sestra se planira udati za dvije godine, ja ću ako Bog da i dalje studirati (Elma,brate,gdje momak?). Jedan brat mi se planira osamostaliti...i tako šta na kraju ostane. Znam da to ne znači da su te osobe nestale zauvijek, ali govorim kao osoba koja nije navikla da se porodica razdvaja. Ja se stvarno nadam da vi razumijete o čemu ja ovdje napisah cijeli post.. s ovim ću završiti ovu temu, i samo jedno reći: Čuvajte porodicu dok ste zajedno, to ne može niko zamijeniti. Ako imate nekakvih problema i mislite da vas porodica ne voli, to vam je najveća greška.

Sad ću s vama još samo malo podijeliti svoju jednu idejuuuu. Planiram uskoro na Instagramu napraviti jedan baš post koji se nadaammm da će uspjeti. Sinoć sam pokušavala tu svoju zamisao i išla je hvala Bogu dobro. Morate me pratiti na Instagramu, da biste znali o čemu je riječ (potražite me pod : @prvadamarusije). Ne znam samo zašto ja svoj sav džeparac trošim na gluposti. Je li i i vi tako, ili sam samo ja? Ja zbog tog posta ću se pošteno naplaćati, ali džaba ja tu ideju moram dovesti u stvarnost. Odoh se sada spremiti za faks, a vama želim lijep dan. Uskoro ćemo se čuti ponovno, a kažem vam pratite me na IG da bi vidjeli o čemu je riječ, iaaako ću ja to na kraju finalizirati i ovdje ćete moći pronaći.