Moj početak na fakultetu

Heej,evo meene nakon dugo vremena. Vratila sam se kući i danas dok sam se spremala za povratak kući razmišljala sam da moram napisati post.. i naišla mi je ideja da s vama podijelim svoj početak fakulteta. Pošto sam ja uvijek izgubljena, možete misliti kakav je bio početak. Prvo ću vam ispričati svoju priču ,kako da ja upišem ovaj fakultet,pa ću doći do nekih anegdota... i do nekih već težih slučajeva.Prije nego nastavim s postom, zahvalila bih se svim koji pročitaju post i jave mi se da mi daju utisak. Najviše me obradovao komentar jedne djevojke (možda se pronađe) kada je rekla da ne brinem šta će drugi reći,i stvarno jeste tako. Uopšta nemam problem s tim što ovo mogu pročitati i osobe koje imaju nešto protiv mene,i koje me onako iz nekog svog razloga ne vole.

Uglavnom..poenta je da ja pišem jer želim i dok budem željela pisat ću. I da se ja sad vratim na zahvalu... blog stvarno raste ,a ja ga ni ne stižem reklamirati kao prije što sam radila sa starim blogom. Pisat ću češće samo dok se riješim sljedeće sedmice još. Zahvalila bih se i jednom momku Aleku(nadam se da nisam pogriješila ime) ... stalno pročitam tvoj komentar ovdje, ali obećavam da ću ti to sve uzvratiti ,samo dok se smirim s faksom.Moja prijateljica Emina i ja smo željele otići u Njemačku i vjerovatno raditi u mesnici ili  nekoj trgovini nešto, i bataliti se škole na neko vrijeme, dok ne budemo imale zasigurno tamo, da bismo mogle na kraju tamo i upisati neki fakultet. Željele smo same sebi obezbjediti fakultet.... kada je ta ideja došla do mojih. Dobila sam jedno ogromno NEMA ŠANSE. Moji su svjesni činjenice da sam ja baš emotivna i da još nisam dovoljno zrela osoba da bih otišla i sama se snalazila. I tu i ima isitine, iako ima i dio da ja znam sebe, ako nešto moram, ja ću to i uraditi. Uglavnom,onda smo odjednom došle na ideju...hajdemo upisati elektrotehniku. I ne znam koji me đavo natjera na to. Sve je bilo bajno, sjajno. Zamisao da završimo fakultet je divna, ali patnja kroz koju moraš proći je puno veća.I tako smo mi upisale elektrotehniku. Prvi dan fakulteta, bila je obavijest u amfiteatru svi smjerovi da se nacrtaju. Razmišljala sam : Šta je amfiteatar? I kako da ja to nađem? Oke, šalim se, iako drugi dio je tačan. Ustale smo ranije i zaputile se na fakultet. Problem je bio naći fakultet. Emina nije imala pojma o gradu, a ja nešto malo kroz maglu. I tako pod mojim vodstvom mi smo išle, dok se ja pokušavam sjetiti tačnog puta. I ništa odlučimo mi upitati jedne žene na autobuskoj stanici. Pitam ja nju, da li ja sada idem pravo pa lijevo na raskrsnici? Žena poče galamiti na mene:"Nemaš ti šta pravo, pa lijevo ideš samo pravo,pa pravo(pokazuje na lijevo)." Vidim ja nije ona sva svoja , reko hvala vam. I pronađemo mi taj fakultet. Na drugom spratu amfiteatar. Sjele mi. Vidim ja jedna djevojka plava sjedi pored i gleda u nas, i ja se njoj obratim. Meni bila kul cura,i to je prva osoba koju sam tu upoznala(pozdrav za Aminu građevinca).Dani su tako prolazili... Znate onaj osjećaj kada ste prva godina u srednjoj i zovu vas gušterom,ili vas gledaju onako malo poprijeko. E ja sam imala osjećaj da to svi misle. Ne znam da li stvarno misle,ali moje samopouzdanje na početku je bilo -250. Navikla se ja malo.

Jednog dana mi na faksu i ponijele mi sebi termos sa kafom. I ja kako da otvorim to sve prospem po sebi, a uskoro trebam imati nastavu. Uspjela sam nekako to prikriti jaknom. Drugi put... Emina i ja krenemo do trgovine da bismo sebi kupile nešto, i bilo je tu... hajmo reći izmet psa,ili ti prostije govno.I Emina ugazi.Nismo mi to shvatile. Mi smo se vratile i sjele..Osjetimo nešto smrdi..i shvatimo mi da je Emina ugazila tu. Ja sam nju ismijavala znači nekih pola sata. Emina očistila patike, i sad sjedimo mi ...i dalje smrdi. Ja pogleda svoju patiku, kad i ja imam toga. Samo da kažem: Karma je teška stvar, pazite se toga.Onda...jedno jutro , pošto Emina i ja i živimo zajedno, ustale mi da popijemo ujutro kafu, i ja prospem opet kafu po sebi, samo ovaj put je bilo baš katastrofa. Pošto je moja pidžama baš tanka, sve je otišlo po kvadricepsu. I sad ja umjesto da vidim koliko sam spalila kožu,ja sam uzela i čistim tepih. Emina divlja na mene da vidim svoju nogu šta sam uradila,a da se ostavim tepiha i čišćenja.I nas dvije kao kakve budale uzmemo hladne obloge stavimo na moju nogu. Iaaaako u ovakvim slučajevima, (da nešto od mene i naučite) nikad ali nikad ne ide ono suprotnosti se privlače,ovdje vrijedi pravilo klin se klinom izbija. Ja sam na taj način ,tom oblogom napravila samo ogromne plikove po svom tijelu, umjesto toga trebala sam ili toplo nešto ili nekakav sapun ili riblju mast staviti. I sada...mene je to baš baš boljelo,jer su bile ogromne rane po nozi, a taj dan ja imam od 11 do 17h nastavu. Meni svi govore da ostanem kući i da odmorim, ali kakvi ja da izostanem. UZORNA. Nakon što je moja sestra vidjela šta sam uradila od noge tom oblogom, našli su mi riblju mast. Štos kod te riblje masti jeste što ona užasno smrdi...na ribu???? Obukla sam trenerku i sva ta riblja mast se oslikala...problem je šta god obukla to će se oslikati, a ne mogu hlače jer moram imati prostor za kožu.. Ja sam opet otišla na fakultet u nekoj trenerci cijela noga kao da sam po sebi prosula nešto, i opet se razmišljam šta će ljudi reći kada vide na trenerci sve oslikana mast, sakrila sam to opet s jaknom i naravno nisam ustajala svo vrijeme,čak ni na pauze.. A najgore od svega, što vi sjedite tu nekih 6h i ucrvaste se još vas i užasno boli.

 Još jedna anegdota,i završavam post što se tiče događaja. Ima tu još događaja, ali njih neću , samo onako nešto što je najviše obilježilo moj dolazak. Ja sam inače mirna i ne čuje se previše moj glas,sad prije par dana mi na ispitu iz fizike. I djevojka drži u ruci korektor, ali ona je rekla da  joj ne radi korektor i pitala ima li ko drugi. Emina je krenula da joj da korektor, ali sam ja razumila da ima i da joj ne treba. Znate ono kada na svadbama sveštenik ili ko već upita :Ima li ko šta protiv ovog braka ? I neko se pojavi i kaže: Jaa! Huanito, volim te i ne mogu bez tebe(gledala sam španske serije kao manja). To sam ja u tome trenutku bila. Ja sam glasno rekla : Neee, ne treba njoj to, i uzela brzo korektor iz Eminih ruku. Nikome nije bilo jasno šta sad,dovraga, radi ova? Kaže meni taj profesor :"Kako bi kruha dala?".  Mene uhvatila neka sramota... Ustvari ,evo još jedan događaj, evo kratko. Jednom se vraćamo sa fakulteta i jedan izbjeglica kojeg je nešto boljelo ,zaustavi nas dvije. I sad ja sam odlučila da mi njega odvedemo do bolnice... na putu do bolnice ,ja sa svojim slabim enlgeskim sam njemu pokušavala objasniti grad i kako da se snađe. Kada smo došli gore, pronašli doktora. I doktor je pored tog izbjeglice, shvatio da sam ja ta i čovjek meni na enleskom nešto melje. Kažem ja njemu na kraju : "Nisam ja u pitanju,nego on".
Uglavnom, to je sve što se tiče događaja,imam ja njih još ali ovo su neki što su meni baš ostali u pamćenju u toku ovog prvog semestra. Ja nisam sigurna kako će ovo dalje ići, ne znam da li ću na kraju završiti ovaj fakultet,možda se premjestim na drugi. Iskreno ću vam reći ja nisam osoba za ovo,ali postoji jedna malo tužnija priča zašto sam ja upisala ovaj fakultet na kraju.Iako nju ću vam tek ispričati ako ga završim. Znači ako Bog da za  4 godine....prije toga ne.Za sada hvala Dragom Bogu ide mi ,koliko toliko. Teško jeste ,i to baš teško,posebno jer je početak i jer neke stvari nisam shvatila sve do sada kraja ovog semestra. Ali,poenta je da baš danas sam saznala priču o jednoj djevojci koja je završila medicinu za 6 godina,očistila sve u Sarajevu. I vjerujte nije luda,normalna je. Znači sve je moguće. Što bi meni jedna žena rekla: Malo ti , malo Bog i ide to.
Držite se ljudi, u koje govno ugazite , morate znati ga i očistiti s patika.
Ja vam se uskoro aBd opet javljam, nadajmo se da ću uspjeti riješiti još ova dva predmeta. Baaaš mi je muka od škole. Bljeeeek. Hoću odmor.
-voli vas Elma <3