Koliko sam ja dobar vozač?

Haaii...it's me, Elma. Amm, došla sam kući i pišem vam. Rekla bih vam da imam internet u stanu, ali slagala bih vas. Znači brojim treću sedmicu bez interneta, i vjerujte poprilično sam dobrih živaca. Znate onaj osjećaj  kada govorite, a kao da vas niko ne sluša? Zapravo, niko vas ni ne sluša. Taj osjećaj mi je toliko trenutno blizak.Voljela bih vam pričati o nekakvim događajima u mome životu ali ne moguuu, pošto je ovaj blog, što bi se reklo 'na izvol'te ', moram biti oprezna. Dap. Ali pričat ću vam o događajima u kojima nije niko ko bi vam mogao biti poznat. Današnja tema kao što vidite jeste da utvrdimo koliko sam ja dobar vozač?I da li biste se vi usudili sa mnom provozati u autu?

Jako je bitno napomenuti da ja nikada nisam željela vozačku dozvolu. Poslije mog osamnaestog rođendana, moji roditelji su konstantno navaljivali da moram početi učiti testove. Ja sam to naravno odbijala. Nije me privlačilo, jednostavno. Dok moji nisu uvidjeli da je vrag odnio šalu i da ja ne planiram se upisati na to polaganje... sami su me prijavili i došli jedan dan i rekli: Od ponedjeljka ideš na predavanja. Bila sam u blagom šoku. Uopšta me nije zanimalo ništa baš ništa što se tiče auta ili bilo čega drugog što se pali na motor.I tako ja krenula na predavanja, nit sam ja slušala, nit se trudila da skontam. Ja znam da sam sve one testove prešla par puta...i znate onaj osjećaj kada ne učite nešto, žao vam je, ali ipak nije ,jer ne želite to? Recite da znate taj osjećaj. Biće mi lakše da prebolim svoj poremećaj. Ja sam tako uspjela položiti te testove, Bog zna kako. Zaista se nisam trudila oko toga. Kod mene kao osobe je dobro što takva pitanja sa a,b i c, je dovoljno jednom da pročitam i neka ih ima mali milion ja ću jedan omašiti. Počela sam ja tako voziti sa instruktorom. Kaže on meni prvi dan; "Je l' da ti si već upućena u sve ,inače svi Buljubašići su dobri vozači". Ja onako gledam,i odgovaram: "A-a". Iskreno, ako se bojite da ste glupi za ovo, sjetite se da ja do možda nekog osmog časa nisam skontala za šta kvačilo služi. Tamo oko 15tog sam shvatila da kad stanete morate ubaciti u prvu brzinu. Nemojte se sikirati , kad sam mogla ja.... Par puta tako ja sam izletjela na ulicu i mogao me pokupiti kamion s tim instruktorom. Dok jednog dana njemu nije dodijalo i rekao: Zašto ti zapravo polažeš? Ja sam ispričala priču. On mi je tad objašnjavao koliko je bitno da osoba ima položeno. I ja sam to shvatala, ali i dalje nisam pronalazila motivaciju da se trgnem.

Prvi put sam pala na glavnom ispitu, i to imam i objašnjenje kako i zašto. Imate različitih ispitivača. Ja sam dobila onog koji je baš oštar i objektivan. Znate kada ste na tom glavnom ispitu u većini slučajeva vam ne gledaju svaki sitnicu. Ovaj da. On je baš što bi se reklo na lošem glasu, ali meni se svidio. Čovjek je bio baš prijazan. Moram se pohvaliti da sam iskreno zadovoljna tom vožnjom, jer sve što mi je instruktor govorio prije u jednom danu ja sam uspjela pokazati. Zanimljiva činjenica da greške koje nikako nisam mogla ispraviti na tom glavnom ispitu nisam radila, to me najviše veselilo. Ispričat ću vam jednu priču, što se tiče tog polaganja. Meni je taj ispitivač rekao:"Hajde u onu ulicu i tamo uradi manevar". Ja sam stvarno bila ispraksana baš u toj ulici,jer sam stalno tu radila. I ja sam otišla i sve odradila, ali kada sam se vraćala nazad, vidjela sam na špigli dasku, i taman stala kada su se senzori uključili da je ta daska blizu. Problem je bio što ja nisam ni znala da ako senzori zapište da je to loše, to vam je faktički kao padanje. Ja nikome za tu dasku nisam rekla, jer nisam razmišljala da bi mi to predstavljalo problem nekakav. Vratila se ja tako... kaže on meni : "imaš 140 bodova". Ja se začudila, koliko mnogo.. Kaže on meni: " Ma nije to ništa, drugi imaju po 300,400. Ja tebe mogu pustiti,iako manevar je presudan". Nastavio je on objašnjavati za manevar  i tako ja iziđem iz auta i idem prema svojima i razmišljam šta mi je čovjek upravo rekao,i shvatim da on uopšta nije skontao zbog čega je auto zapištilo. Ali je kasno. Tek tad sam postala svjesna svega,i uspjela sam se probuditi i položiti.Na drugom polaganju je bio drugi isptivač i pitao me Njutnove zakone,toliko o tome.

Sada želim malo da vas uvedem u drugačiju priču. Ja kao mala djevojčica dobila skuter. Sretna kao Nova godina. Iii sad ja sam se malo ono furala, i tako se ja jednom uputim u prodavnicu s prijateljicom. Mi smo se budalesale,i pri tome svemu ja zakočim, umjesto da dodam gas. Cura je pala sa motora i to ne odmah kraj motora, nego odletjela 5 metara od njega. Prepala sam se pravo. Mislim o čemu sam razmišljala? Onda je ona ustala i vidim smije se ... i na kraju vidim da nije njoj ništa.
Drugi slučaj istim tim skuterom. Ja i moja druga prijateljica, samo ja njoj dozvolila da vozi. Mi smo se pravile budale i kako je ona vozila,mi smo završile vozeći kroz nekakvu travu, da bi na kraju došao policajac i prijetio nam. Malo je reći da smo umrle.
Pošto znate mog Foxa...par priča i o njemu. To je jedno veoma lagano auto, i s njim ne možete voziti 140km/h. ZNAČI NE MOŽETE. Ali ja to čitam kao MOŽETE. Ja sam mogla tim autom sletjeti milion puta. I ovo nisu priče da bih ispala budala, nego ja sam stvarno bila budala. Tek sad sam svjesna šta sam ja sve radila i ostala živa. Hvala Dragom Bogu. Onda jedne prilike sam ja tako umorna vozila. Ali baš sam bila umorna,  u zadnjim danima gimnazije sam bila zamijenila dan i noć. I sve mi se poremetilo. Tako vozeći, ja nisam vidjela auto ispred mene. Vozila sam posred ceste i ubrzavala. Kraj mene moja prijateljica me mrda i govori :" Vidiš ti, Elmaa", i ja sam tik pred tim autom skrenula na svoju traku. Čovjek u drugom auto je problijedio,isto tako i moja prijateljica. Ja sam tek kasnije shvatila šta sam uradila.Još jedan specijalitet, uspjela sam takođe krenuti u trećoj brzini, i to...ja sam trebala izaći na glavnu ulicu,i vidjela sam da je auto blizu, ali hajde reko nabrzaka ja ću da iziđem. Vidjela sam ja da auto se baš brzo približava, ali ja vjerujem da mogu. Umjesto u prvu ja ubacim u treću...auto se guši i sve čekam kad će se ugasiti na pola raskrsnice,ali nije.Tad sam bila uvjerena da je to Božije čudo,jer sam stvarno nekako uspjela krenuti u trećoj, a brzina je bila na 0. Onda kako sam ja dobila tog Foxa nakon možda 2 ili 3 mjeseca to auto se počelo čuti, da bi na kraju se ispostavilo, ukoliko se taj dio ne popravi (ima moje krivice u tome kvaru khm) da bi otpao zadnji točak. Isto tako jednom vraćajući se u rikverc udarila sam u stub,i sad svi nasikirani, kažem ja : " Ma nije ništa". Svi gledaju u mene, razmišljajući jesam li uopšta normlana. Ima ovdje mnogo događaja,ali sada sam svjesna svega i vjerujte da nisam ponosna na ovo. Jeste mi pomalo smiješno, ali sam puno više zahvalna Bogu što me opametio i što me spasio. Zanimljiva činjenica jeste kada sam položila, ja sam trebala da se vozim Foxom u školu. Ja sam prvi mjesec dana šizila, toliko sam se plašila sebe za volanom, jednostavno nisam nikako bila sebe uvjeriti da ja to mogu. Jednostavno, ne mogu i ne želim ovo, zašto me primoravate? Aaa...smiješan još jedan događaj jeste kada mi se auto ugasilo na pješačkom. Umjesto da uzmem i upalim auto i nastavim, jer iza je mnogo auta. Ja sam vidjela svoju školsku prijateljicu i prvo njoj mahnula i svirnula joj, sva sretna što sam je ugledala i tek onda upalila auto.

Evo poente svega:budite pametni za volanom, ako imate priliku - naučite voziti, ako nemate priliku - strpljivo sačekajte, brza vožnja više nije kul - neko vas kod kuće čeka i voli, pokušajte se što prije osloboditi straha, upoznajte dobro svoje auto - za šta je sposobno, a za šta ne.
Još jednom ću kazati: Sada drugačije postupam, i dalje nekad vozim brzo, ali zavisno kakvo je auto. Kažem vam Fox nije bio auto za voziti  140km/h.
Toliko o postuuu, vidimo se sljedećeg puta, nadam se da vam se svidio. Slobodno se javite i dajte svoje sugestije. Ja vam se javim uskoro opet. Čuvajte se i budite uvijek nasmijani.